Neočekivano

Dovoljna je smo jedna osoba da poremeti sklad i harmoniju u zajednici. Uz malo truda porodica bi bila savršena... Ali to malo truda možda i nije tako malo.

Kod mene je otac onaj ko nas sprečava da budemo prava porodica. Takva mu je narav. Jako je komplikovan, prek, ima neke teorije zavere koje su drugim ljudima smešne, a on je ubeđen da je u pravu. Mislim da to nije ni malo naivno i da ima težih psihičkih problema. 

Najviše me pogađa to što voli da vređa mamu kada je tu neko. Obavezno kad imamo goste, mora da je "bocka", iako mu ona ne da povod za tako nešto. Prebacuje joj kako je loša domaćica, vređa je zbog viška kilograma iako zna da je takva zbog bolesti, kaže joj kako je loše vaspitala mene i brata, kako je stan nesređen zbog toga što se jedna stvar našla na pogrešnom mestu. Valjda tako pokušava da ispadne duhovit, da neko pomisli kako on ima smisla za humor. Obično ljudi znaju kakav je pa ga gledaju očekujući da će uskoro prestati, a neki se i nasmeju. Oni koji ga slabije poznaju.  Mama to sve trpi, i trudi se da ljudi misle da se on šali i da nije loš čovek. Sve vreme drži to u sebi i pokušava da bude mirna. Obično joj se posle nekog vremena sloši i počne da se guši. Non-stop trpi pritisak, iako se ona trudi da je to ne pogodi, njena štitna žlezda reaguje posle svake njegove provokacije, i dugo joj treba da se oporavi od tog napada... Teško mi je da to gledam. Branim je i često se sa njim svađam, ali on bude agresivan prema meni, posvađamo se i ništa ne mogu da rešim razgovorom. Ni jedna moja reč ga ne pokrene na razmišljanje zašto to radi i zbog čega nas bespotrebno izlaže stresu, svaki dan.

Sa njim ne može da se razgovara o stvarima o kojima drugi pričaju sa roditeljima. Ježi se na pomisao da imam dečka koji me voli i koga obožavam, koji mi je bezbroj puta pomogao kada mi je rođeni otac pravio probleme. Plakala sam, on me je grlio, tešio, uvek mi je bilo lakše. Dovoljno je da ga pozovem telefonom i da razgovaramo, uspeće da me smiri. On je pred mojim dečkom (koji je svega par puta za 8 meseci našeg zabavljanja došao kod mene u stan kad je otac bio tu) morao da napravi neki skandal tako što je ponovo napadao mamu za neke banalne stvari. Bilo me je sramota. Razočarala sam se što pred njim, za tih pola sata koliko je bio tu, nije mogao da se suzdrži svojih komentara! Osećala sam se grozno. Samo sam gutala knedle i odbrojavala sekunde do trenutka kada će prestati sa tim!

Mnogo puta kada traži nešto što je on sam negde stavio kaže: " Gde je daljinski? Ko ga je sakrio od mene?!" I pritom stvarno tako misli. Zakleo bi se da su svi protiv njega i da žele da mu naude.

Milion puta sam rekla dečku da je savršen, da je dobar čovek, i blago onoj devojci koja će biti njegova žena. Mladi smo, imamo 20 godina, ko zna šta će nam se još izdešavati u životu i kakvi će nam biti putevi kad ne budemo više zajedno. On je rekao: Nisam ja savršen kao što ti misliš, ja sam samo bolji čovek od tvog oca. 

On mi je otac. Čovek koji me je napravio. I ne može biti loš otac. Ali je izuzetno loš roditelj. On je primoran da bude naš roditelj, a mi njegova deca. Odnosno on nas je primorao da ga trpimo jer ne želi da ode. Ne bi imao pogon koji ga održava u životu, da nekoga vređa i da mu to donosi svu potrebnu energiju i zadovoljstvo.

Zaključila sam da on ne voli nikoga osim sebe. Da je njegova hrana to da vređa druge. Da je ubeđen da svi njemu rade iza leđa. To je neka vrsta bolesti, opsesije. Ne znam kako se to zove, ali znam da nije život živeti sa takvim čovekom.