Neočekivano

         Ne volim sneg. Prija mi samo da ga vidim na slici. Prelep snežni pejzaž negde na selu, planini, u svakom slučaju negde dalje od gradske gužve i haosa. Može se čak reći da volim i sneg u gradu, ali samo onaj prvi, debeli sneg, dok je još netaknut i nezaprljan... Ujutru rano kada još niko nije prošao ulicom i ostavio tragove. Umiruje me da gledam kako pada, naročito ako veje i to uveče, kada se na uličnom svetlu svaka pahulja jasno vidi. Lepe su mi kad tako lelujaju ispod lampe. Romantično je. Prosto osetiš neku radost oko srca. 

         Taj divni, beli, baršunasti sloj svetlucavih staklića posle par sati pretvori se u gomile prljave ledene vode na ulicama. Prođe mu draž. Izgazi se, istopi, zaprlja. Sva njegova lepota nestane. Sve postane prljavo od njega, i automobili, autobusi, obuća, trotoar... Postane omražen čak i od strane dece. Nije više pogodan za grudvanje, a i ko još voli osećaj mokrih nogu. Možda je to osnovni razlog što mrzim sneg. Uvek mi budu mokre noge, imam osećaj kao da mi se neverovatnom brzinom ledi krv u prstima. Skreće mi pažnju i boli me. Možda ja jednostavno ne umem da pazim kuda koračam, to mi se u svakoj obući desi. 

        Prevoz uvek kasni kada je napolju takvo vreme. Autobusi su prljavi i mokri unutra, a imam osećaj da je gužva veća nego inače. Tim danima uvek kasnim. Mrzi me da ustanem ujutru iz kreveta i prionem svojim obavezama, jer znam šta me čeka napolju. Kad bih mogla da zadržim u svojoj glavi sliku neke zimske idile koja me očarava, tako da mi sneg ostane u lepom sećanju i da ga nikad više ne doživim na svojim prstima; e to bi bilo idealno.

      Morala sam ovako promrzla, besna zbog ovakvog dana, vremena, hladnoće i jutarnjeg kašnjenja da izbacim sve loše iz sebe i iskalim bes zbog jedinog krivca za ovakvo moje raspoloženje - snega. Nadam se da će nekad pročitati ovo, i prestati da pada! 

Smuvaš  se sa nekim likom.

To postaje najnovija stvar u tvom životu, sve ti je neobično i zanimljivo.

Očekuješ vaš prvi seks i zamišljaš kako će biti. Živiš u iščekivanju dok se to ne desi. Onda budeš zadovoljan što je prilično dobro prošlo.

Onda se to ponovi više desetina puta, i u jednom trenutku malo dosadi.

Tada na tvoj ili njegov predlog uvodiš neke novine. Druge poze, više seksi veš, sveće, ludilo...

Posle nekog vremena i to postane monotono. Tada nastupaju na scenu seksi samodržeće čarape. Očaran je njima. Obožava ih. Posle mesec dana dosade i one. Počnu da se svlače, da te svrbe noge od njih, a on ih ignoriše, navikao je. Tada uvedeš haltere, element od čipke koji neviđeno pali muškarce, malo komplikovan za montiranje ali isplati se. On poludi. Drže ga neko vreme u bunilu, ali onda opet osetiš potrebu da nešto novo iskusiš. I da ga iznenadiš. Čarape i haltere zameniš provodnom čipkastom haljinom i istim takvim boksericama. Ili tangama. Sviđa mu se i to. Možda više nego ono prethodno jer je jednostavnije za skidanje, a nije ništa manje privlačno. Promeniš boju čipke, promena sa crne na crvenu, recimo. Dopašće mu se. Odlepiće. Onda smisliš da se jednostavno pojaviš ispred njega potpuno gola. To je takođe ogromna transformacija. Izjaviće da mu je bilo neobično i lepo. Čak je i tvoja pojava "kao od majke rođena" pred njim razbila monotoniju čipke i očajničkog potenciranja seksipila svih prethodnih meseci.

Tada se zatvara krug. Skoro da se sve svodi na ono sa početka. Ono što je u početku bilo monotono razbija sivilo nečeg drugog. Dok se ovaj krug obrne prođe mnogo dana, meseci pa možda i godina. Recimo da se za to vreme započne, burno provede i okonča jedna lepa veza. Kada bi sve bile takve gde bi nam bio kraj.

Dovoljna je smo jedna osoba da poremeti sklad i harmoniju u zajednici. Uz malo truda porodica bi bila savršena... Ali to malo truda možda i nije tako malo.

Kod mene je otac onaj ko nas sprečava da budemo prava porodica. Takva mu je narav. Jako je komplikovan, prek, ima neke teorije zavere koje su drugim ljudima smešne, a on je ubeđen da je u pravu. Mislim da to nije ni malo naivno i da ima težih psihičkih problema. 

Najviše me pogađa to što voli da vređa mamu kada je tu neko. Obavezno kad imamo goste, mora da je "bocka", iako mu ona ne da povod za tako nešto. Prebacuje joj kako je loša domaćica, vređa je zbog viška kilograma iako zna da je takva zbog bolesti, kaže joj kako je loše vaspitala mene i brata, kako je stan nesređen zbog toga što se jedna stvar našla na pogrešnom mestu. Valjda tako pokušava da ispadne duhovit, da neko pomisli kako on ima smisla za humor. Obično ljudi znaju kakav je pa ga gledaju očekujući da će uskoro prestati, a neki se i nasmeju. Oni koji ga slabije poznaju.  Mama to sve trpi, i trudi se da ljudi misle da se on šali i da nije loš čovek. Sve vreme drži to u sebi i pokušava da bude mirna. Obično joj se posle nekog vremena sloši i počne da se guši. Non-stop trpi pritisak, iako se ona trudi da je to ne pogodi, njena štitna žlezda reaguje posle svake njegove provokacije, i dugo joj treba da se oporavi od tog napada... Teško mi je da to gledam. Branim je i često se sa njim svađam, ali on bude agresivan prema meni, posvađamo se i ništa ne mogu da rešim razgovorom. Ni jedna moja reč ga ne pokrene na razmišljanje zašto to radi i zbog čega nas bespotrebno izlaže stresu, svaki dan.

Sa njim ne može da se razgovara o stvarima o kojima drugi pričaju sa roditeljima. Ježi se na pomisao da imam dečka koji me voli i koga obožavam, koji mi je bezbroj puta pomogao kada mi je rođeni otac pravio probleme. Plakala sam, on me je grlio, tešio, uvek mi je bilo lakše. Dovoljno je da ga pozovem telefonom i da razgovaramo, uspeće da me smiri. On je pred mojim dečkom (koji je svega par puta za 8 meseci našeg zabavljanja došao kod mene u stan kad je otac bio tu) morao da napravi neki skandal tako što je ponovo napadao mamu za neke banalne stvari. Bilo me je sramota. Razočarala sam se što pred njim, za tih pola sata koliko je bio tu, nije mogao da se suzdrži svojih komentara! Osećala sam se grozno. Samo sam gutala knedle i odbrojavala sekunde do trenutka kada će prestati sa tim!

Mnogo puta kada traži nešto što je on sam negde stavio kaže: " Gde je daljinski? Ko ga je sakrio od mene?!" I pritom stvarno tako misli. Zakleo bi se da su svi protiv njega i da žele da mu naude.

Milion puta sam rekla dečku da je savršen, da je dobar čovek, i blago onoj devojci koja će biti njegova žena. Mladi smo, imamo 20 godina, ko zna šta će nam se još izdešavati u životu i kakvi će nam biti putevi kad ne budemo više zajedno. On je rekao: Nisam ja savršen kao što ti misliš, ja sam samo bolji čovek od tvog oca. 

On mi je otac. Čovek koji me je napravio. I ne može biti loš otac. Ali je izuzetno loš roditelj. On je primoran da bude naš roditelj, a mi njegova deca. Odnosno on nas je primorao da ga trpimo jer ne želi da ode. Ne bi imao pogon koji ga održava u životu, da nekoga vređa i da mu to donosi svu potrebnu energiju i zadovoljstvo.

Zaključila sam da on ne voli nikoga osim sebe. Da je njegova hrana to da vređa druge. Da je ubeđen da svi njemu rade iza leđa. To je neka vrsta bolesti, opsesije. Ne znam kako se to zove, ali znam da nije život živeti sa takvim čovekom.

Moj život nije obeležila nikakva burna veza, niti neko strasno zaljubljivanje...

Često sam viđala drugarice iz srednje i svaki put na pitanje šta ima novo čula bih odgovor poput: "Pa ništa posebno, imam dečka već 8 meseci/godinu dana". To mi je oduvek bilo neverovatno, sa svojih 20 godina biti u vezi koja traje godinu dana. Nikad nisam ni imala priliku da toliko vremena provedem sa nekim. Svaki put je to samo od sebe prestalo; niko od nas dvoje nije imao na umu da bismo mogli biti u nekim prisnijim odnosima, a ne u bezveznoj šemi kojoj kad dođe kraj nikome od nas neće biti žao. Ja sam želela, ali nisam uspela ni za koga da se vežem.

U jednom periodu sam počela da obraćam pažnju na kolegu sa faksa, mislila sam da bi to moglo malo da me zabavi pa sam rekla sam nekim drugaricama i posle petnaestak dana ta vest je došla i do njega. Pozvao me je da odemo na kafu jedan dan posle predavanja. Čekao me je u kafiću, za najzabačenijim stolom, gledao u mom pravcu i smeškao mi se dok sam mu prilazila. Iskreno, meni je u glavi bilo samo to da je neverovatno zgodan i da je velika šteta propustiti bilo kakvu avanturicu sa njim. Nebitno koliko će trajati. Ali sam bila ubeđena da će to biti prava stvar i da sam luda ako prokockam tu šansu. Naručila sam nes, a on Coca-Colu. Pričali smo o potpuno nebitnim stvarima, o faksu, o tome gde on živi, o tome kakve devojke voli, a između naših rečenica usledile bi svaki put velike pauze tokom kojih nismo ništa pričali, samo smo se zbunjeno gledali i ponekad jedno drugom nasmešili. Bila sam razočarana što nemamo o čemu da pričamo, to je ogromna barijera između dvoje ljudi. Dogovorili smo se da sve ostane tako kako je, da se završe predavanja i tek preko leta da se upustimo u to što smo oboje jedva čekali.

Smuvali smo se početkom jula, kada je on došao kod mene da navodno učimo. Zagradio me je rukama između sebe i vrata sobe, nisam imala drugog izbora osim da se prepustim njegovom poljupcu. Tako je počela naša veza, nismo pomišljali da bi to moglo potrajati, i meni i njemu je bilo na umu da uživamo u onom drugom pa koliko traje neka traje. Zaljubljivanje i vezivanje smo želeli da izbegnemo. I sam mi je rekao da je imao samo kratke vezice, da je samo jednom bio zaljubljen kad je bio klinac.

Prošlo je skoro 8 meseci od tada. Zajedno smo, lepo nam je, volimo se. Nije se desilo da se nekad vidimo i da nam bude dosadno, stvarno. Mnogo se smejemo, imamo sličan smisao za humor. Mislim da je najvažnije to što jedno drugom sve, ali baš sve pričamo. To ne rade ljudi koji su mnogo duže u vezi nego nas dvoje, niti ljudi u braku. To je tajna našeg trajanja, sigurno. Od samog početka smo bili potpuno iskreni jedno prema drugom, često je neko priznanje dovelo do svađe ali ta ljutina mnogo kraće traje nego kada se naknadno sazna. Zna za moje probleme u porodici, bezbroj puta mi je pomogaoi tešio me kad sam bila tužna i razočarana, kao da tačno zna koje reči mogu da me ohrabre. 

Tako je neočekivano ušao u moj život, toliko toga dobrog mi je doneo, i svim srcem želim da trajemo što duže možemo jer smo savršen tim. To nam svi kažu, a i sami to osećamo.